Тешка су јутра. Устајем или скачем из кревета, облачим панталоне и белу кошуљу, помало прљавог оковратника. Не обраћам пажњу на пса који седи поред врата и држи поводац у зубима. Погледао ме преко њушке, испустио поводац и залајао. То је био знак да и ја морам да разумем њега.
Нисам доручковао, иако су свеже прженице стајале у тањиру и чаша је до пола била испуњена јогуртом. Сав ред у кући дугујем Снежани која је долазила свако јутро и одлазила ноћу, да бих буђење опет дочекао сам са Скочком.
Сабирао сам и одузимао. И сваки дан истим путем долазио до истог закључка. Жив сам јер мрзим. И она је жива јер мрзи. Нас двоје смо испреплетена мржња. Очи су нам крваве. У нама нема Љубави. Проћи ћу и данас 2.046 корака до прве станице. Ући ћу у аутобус. Отићи на пијацу. Купити зелене јабуке, киселе и тврде. Свратићу до ње. Однети јој поклон, а она ће ме дочекати у свом кревету. Непокретна и невољена. Причаћемо као да смо последњи људи на свету. Убеђења да се само нас двоје разумемо. Да су нам душе сличне. Онда ћу је пољубити у чело, окренути главу и изаћи заувек.
То моје заувек траје, ево, већ двадесет година. И сваки дан је исти. Знам, осећам, мрзи ме. И ја осећам исто. Мржњу која ме једе и којој сам препустио узде. Насмејана Снежана, облина врло приметних, пожелеће ми добар дан.
- Здраво- рекох за себе више него да бих био учтив.
- Опет сте били у шетњи сами?- упита ме изненада.
Помало збуњен и мрзовољан, ипак сам одговорио: - Нисам ја сам.
- Знам, али где сте били данас?
- Исто где и јуче.
- Вас посао баш умара- рече кратко.
- Не бих то назвао послом- рекох, као да се правдам.
- Ајмо у кућу- позвах је- јел спремљено неко јело?
- Да, наравно, гулаш и медењаци. Хлеб сам сама месила.
Узнемирен количином љубазности и топлине, ућутао сам.
Снежана се спремала да оде и већ сам се уплашио да сутра неће доћи. Али ја сам био свикао с мржњом. Откуд сад тај трептај? - Снежана, ја сам твој патуљак, смејао сам се сам себи и својој глупости. Не први пут. Ништа се не догађа само једном. Ни рођење ни смрт.
Снежана је села у фотељу уплашено. - Зашто се смејете?- питала је невино.
- Знаш, сав сам саткан од мржње. Моја шетња је свакодневна мржња. По њој газим као по златним плочицама. Сваки дан ме у свом кревету чека једна жена чије очи не говоре, чије тело не говори. А чека ме да донесем јабуке. Да разговарамо. Да се мрзимо.
- Ви нисте такав човек- одсечно је рекла.- Не умете да мрзите.
- Ја сам кукавица и страшљивац. Имам очи које сваки дан гледам и које ме подсећају на то да и оне мрзе.
- То је болесно, али нада постоји. Морате престати да идете у ту своју шетњу. То је заразна болест!- узвикну Снежана.
- Зар се ти не бојиш да се не заразиш?- био сам ироничан.
- Не, ја се само Господа бојим. Људи- не.
Остао сам као укопан. Пољубила ме у око и дала ми дрвени крстић. - Ставите га око врата, штитиће вас од зла.
Морао сам да је послушам. Први пут после много година насмејао сам се искрено. Срце је пронашло начин и дало ми снагу.
Ударало је тако јако, брзо, јако, брзо. Затим сам пронашао ланац и ставио крст око врата. - Пољубите га- рекла ми је.
Послушао сам је.
Свако носи свој крст. Дуго је трајала моја шетња. Завршила се.
Не бројим више кораке. И не куцам на погрешна врата. Шетам углавном са Скочком. А Снежана?
Греје ме својим телом и љубављу. Топи последње леднике срца и смеје се, нежно и наивно. Учи ме сваком слову испочетка.
Политика, Београд, 16. март 2014.
Мирјана Ковачевић 