Над овом макетом гробља
Експлодирају мине и дижу тела у ваздух
Још увек мртва не жива
Као облак од црног папира
Не дирајте нас док смо горе
Чују се вапаји руку и ногу
Тек неке очи трепну као муња
И онда се светлост зацрвени од стида
Над овом макетом гробља
Крст до крста као снопље жита
Увијени у бол од братске крви
Пролазе ноћи без месеца без звезда
Само сметају гласови са висина
Који их зближавају са живима
Мешавина туробна за свакодневницу
Једва да ваздуха има
Одлази једна цивилизација
Временом збрисана
Мирјана Ковачевић 