Дошла је возом. Плашила се тунела на путу, али је храбро стискала зубе и држала дете у крилу.
Од куће до посла путовала је два сата. Оправдани изостанци нису били могући.
Дете је плакало.
Водила је дечака са собом на посао.
Влада би седео и играо се са играчкама које је вадио из пластичних јаја која су била обмотана чоколадом. Био је Васкрс. Добио је много чоколадних јаја.
Пила сам цедевиту. Сок од витамина. Неукусан у односу на сок од природног лимуна.
- Шта је? – викнула је мајка.
- Мама? Мама? – заплакало је дете.
Збуњено сам посматрала игру и однос родитељ – дете. Можда би било боље рећи однос мајка – син.
О Едиповом комплексу, Софоклу и Фројду гледала сам емисију баш те вечери када сам се вратила из магацина у коме се продавала разноврсна роба. У том простору без прозора, боравили су мајка и дете.
Влада, мислим да се тако звао клинац. Климао је главом да му је потребан чист ваздух. Био је умиљато дете. Лице би му било попут анђела, када се смејао. Заиста, деца умеју да се смеју. Све остало, чини ми се, иронија је.
У возу, загледана кроз прозор, као и већина оних који невољно отварају уста за разговор, гледала сам улице које су прали јер је требало да се одржи маратон у главном граду.
Прозор кроз који сам гледала није био налик на онај затворски , из ког је гледао један наш чувени писац. Прозор је срце у коме се ноћас затворио један свитац и светли подсећајући на разговор са дечаком који се прелепо смеје.
Можеш ли се и ти смејати бар једном, чисто и невино? Само питам човека који седи поред мене и чути. Прелистава новине. Гледа предизборне резултате, постотке и предвиђања.
Тако је сам ноћас и седи поред мене, као пре четрдесет година када смо заједно седели у школској клупи. Само, сада ћути, не гледа ме. Између нас толико жртава и кривице.
Хоћемо ли се поново срести?
Да ли ћемо се поздравити?
Влада, да , звао се Влада. Лик детета и израз тог насмејаног лица улепшава ми вече и заборављам да је време за Сан. А Сну треба увод, разрада и закључак. Или Фројд на каучу?
Политика, Београд, 3. март 2013.
Прича је заступљена у монографији „ Фотографија и телевизија“ Љубинко Кожул: Радио – телевизија Србије, Београд, 2013.
Мирјана Ковачевић 