КРСТ

Био сам мрак који црпи из мрака
Из очајања свести и језика праотачког
Био сам простак без зуба на лествици
Последњи лудак из пакла
Говорио сам туђим осмехом странца
На болове навикао као на брата близанца
Срљао сам у недовршену кућу без темеља
Бирао сам блато и муљ уместо искрена срца
Сада остацима руку и ногу
Очима старачким без сјаја
Вучем за собом прошлост као спас
Јер био сам мрак који црпи из мрака
Пустолов на широком путу без знакова
За фотографију блед за Сунце удаљен
У рупи у којој нема ни инсекта ни цвета
Имао сам једну жељу препуштену забораву
Имао сам једну наду окамењену
Имао сам један свет обманут
И преживео сам да бих поново лутао
Од речи до трага и њене сенке
Олако схваћен и разоткривен
Пустите сад кишу нека храмље
Као што јадикује моја сломљена слутња
Нека ме данима трезни и буди
Препознаћеш ме ако будеш светлост
Наличје мог умора и тежине крста