Бенедикт Дирлих: Ивањске ноћи, Српска књижевна задруга, Београд, 2016.
Требало је да прође довољно времена, мада је време загонетна категорија, па да се напослетку, први пут у историји наше најзначајније издавачке куће, Српске књижевне задруге, појави превод и једног изузетног лужичкосрпског писца, Бенедикта Дирлиха ( 1950).
Превод двојезичне књиге песама „ Ивањске ноћи“ урадио је велики познавалац лужичкосрпске књижевности и историје, др Мићо Цвијетић.
У збирци се налазе песме у широком временском распону од 1970. до 2015. године. Књига је сачињена тако да у потпуности даје увид у песничко стваралаштво писца Бенедикта Дирлиха, тачније у три циклуса „ У наслеђеној земљи“, „ Лагодно лето“ и „ Окамењена љубав“ представљени су различити приступи поетској речи кроз мотивско-тематске датости одређујуће за овог писца.
Члан немачког ПЕН центра, и председник Савеза лужичкосрпских уметника, аутор књиге „ Ивањске ноћи“ је објавио двадесетак збирки у Немачкој и другим земљама Европе. Из његове биографије још важније је напоменути да је са двадесет година почео да пише поезију и на немачком језику и управо је двојезичност у том смислу веома важна одлика његове поезије.
Уводна песма носи наслов „ Сувишна спознаја“ ( 1984), већ први стих је завршен знаком узвика. Поезија коју читамо је повишеног значења и звука, /Не комадај!/. Сагледати целину, као да нас писац упућује. / Онамо запад/ овамо исток//Кроз мене удара лице секире/. Поента песме се огледа управо у рекли бисмо животној тежњи песника, сваког правог песника /…који за кореном вапи…/
Већ циклус „ У наслеђеној земљи“ и песма „ Фантазија“ открива нови свет, општи и појединачни, / Доживео сам тугу/ свога деде/ и жељу за својом децом/, да би одјекнуо стих / Нисам сам / са вама сам!/. Осећа се филозофска нит којом је прожета целокупна песничка мисао, рекли бисмо сваки стих тако да књига „ Ивањске ноћи“ осим што пружа духовно задовољство уједно подстиче на буђење свести.
Српски песник Душан Васиљев у песми „ Човек пева после рата“ узвикује / Ох, па ја сам Човек!Човек!/, као да Бенедикт Дирлих својим стиховима открива управо тајну човека. Даје наслов „ Језик моје мајке“ , и каже / Ти ниси кошуља/ Да се увек изнова белиш/На плоду моје мајке/И разоткриваш/ Заметак бића/.Треба сачувати језик а то може само ако остане у својој Лужици. „ Све до данас сматра он немогућим, да се може лужичкосрпски идентитет на дуже време сачувати без ослонца на језик“, потврђује његово опредељење и Дитрих Шолце ( поговор Мићо Цвијетић).
Традицију Лужичких Срба, песник чува посвећујући песму Мини Виткојц, Јану Арношт Смолеру, користећи се топонимима попут Делани. Његов језик је „жив“ и може се ослушкивати као да је укључен метроном, стих-такт.
Говоримо о модерној поезији али у смислу не припадања ни једној одређеној класификацији. Сам писац се оградио и од свих догми свога времена.
Када пише о жени чини то безазлено, нимало патетично, у песми
„ Опијеност“ налазимо стихове /Пресијавала се пут њене румене коже/Цветала у пуном сјају/Миришљави парк: Само су моји прсти/ Стремили према дивљим ружама/.
У циклусу „ Лагодно лето“ налази се песма „ Ивањска ноћ“ на основу које је цела збирка добила наслов. Мора се бити добар познавалац историјских прилика и положаја лужичкосрпске мањине да би се у потпуности разумела песма али читалац и без таквог сазнања у стиховима
/ Отиснеш се у ноћ/ Радије до катедрале/ Да блуднички ловиш/ Него да за гавраном летиш/, може разумети одређене координате које песма пружа.
Наравно, боје су неизбежне за осликавање одређених предела душевних или природних али зелена ће обележити траг којим се писац креће. У песми читамо / И сами смо позеленели од горе надоле/. Аутор поговора, др Мићо Цвијетић је написао да је липа култно дрво Лужичких Срба и да је она у Лужици „ чаробно зелена , насупрот стварности која је често суморна и сива“.
Лужичкосрпску митологију такође препознајемо у лику вештице Полуданске, која / врти српом/Немој глави прети смрћу/На видику нема спаса/. Али, биће записана и песма посвећена Светом Николи.
Врло узбудљива песничка игра између читаоца и аутора стално ће бити изнова и изнова покретана све дубљим и дубљим слојевима који се октривају ишчитавајући књигу. Тако ће се у циклусу „ Окамењена љубав“ наћи и стихови у песми „ Неспокојни“ / Скочи бела мачка/ Гладних мисли из таксија/ На језику реклама уједа…Карактеристична песма за 21. век а написана је 1977. године. / Ожеднела грла лудила са звуцима/ И реченице са пољупцима и крицима/ Хтели бисмо криво и преко/ Најпре из потребе да променимо : нас/. Колико карактерологије савременог света згуснутог на укупно 13 стихова.
Не случајно, у збирци се налази и песма посвећена Били Холидеј. Трагичном и усамљеном, а до данас непревазиђеном гласу једне џез певачице. А нама остаје да слушамо / Високо на фасадама/ Раштимоване звуке.
Треба истаћи и песму „ Преврат 3“ и „кровну песму“ ове збирке
„ Лужичкосрпски реквијем“ коју наводимо у целини, Певати тугу/То је већ било /Спроводити до гроба /Лучу наде /Сахранити је /Са лепим звонима/.
Поезија Бенедикта Дирлиха је аутентична, ововремена и веома драгоцена за тренутак у ком се налазимо и ми и свет. Са задовољством закључујем да је подухват др Миће Цвијетића и одлука Српске књижевне задруге да објави по први пут једног лужичкосрпског писца изузетно важна за читаоце свих генерација не само из књижевних кругова и песника већ свих преосталих љубитеља српске културе.
„ Књижевне новине“, Београд, 2016.
Мирјана Ковачевић 