ПЕСИМИСТИЧНА ПРОЗА

Мирјана Ковачевић, Живи или мртви, Интерпрес, Београд, 2018.

У српској књижевности деведесетих година прошлог века и у првој деценији овог Историја је, највише у роману, снажно одјекнула. То није чудно, јер смо сви у том времену живели њом притиснути и – запитани.Међутим, нека од најбољих остварења, кроз која се може пратити ово време, настала су можда изненађујуће , у поезији.
У овом цитату се позивам на познатог књижевног критичара, пишући о књизи песама „ Језиком у млеко“ наше ауторке, познате песниикиње, Мирјане Ковачевић.

Као да је својом књигом прозе „ Живи или мртви“ објављеном 2018. године,
„ Интерпресс“, Београд , хтела да потврди први део цитата . Ето, и прошле године , историја се понавља , не знам да ли више у поезији или прози.

„ Живе или мртве “ карактерише једна црвена нит, која се провлачи и дели ова два супротстављена појма . Стања . Оригинално . Или , свакако, друкчије. У сваком случају, песимистична проза , иза које остаје горак укус у устима . Горак укус о животу једне генерације , уопште , или ауторкине генерације у овој земљи ? Њихови животи изгледају потпуно празно , тужно. Изгубљено. Они су празни , и трагични у тој празнини и немогућности да је схвате и прихвате . Њени ликови живе у некој врсти очајања и потпуне доколице . Сивила .

Први роман једне песникиње по вокацији , има неколико ликова , повезаних , на први поглед , веома површним везама и контактима . Којима млако покушавају да нађу неки смисао у бесмисленој свакодневници . Хтели би да се ослободе дубоких вирова живота из којих су се тешком муком и не потпуно ишчупали . Али су остали толико заплашени од свега што су морали да прођу, да као да стално беже . Бескрајно корачајући , у паничном страху да, ако стану, неће се потпуно ослободити . Да ће их неке муке или ружне навике поново зграбити .
Живот им изгледа празан . Али, све је боље од…? Ипак , има у њима , тим наоко безличним ликовима , са безличним невикама , и самосвести . И осећања сопствених вредности . Сећања на неке трагичне љубави . Можда

Ауторка не користи те крупне речи . Пише о ономе што осећа , види и чује и то, понекад , делује свесно неуметнички .

Тај карактеристичан благи глас има своје корене , можда , рецимо, у Чендлеровим криминалистичким романима , и неким , па и нашим , песничким књигама . А то је , ипак , глас који се пробија и „ кроз блокаду, и кроз пропаганду “.

Има у таквим песницима и прозним писцима , па и нашој Мирјани Ковачевић, и самосвести . Осећања сопствених вредности и вере да ће и они једног дана бити славни и , можда , сахрањени на некаквом нашем гробљу Пер ла Шез , који се у књизи помиње . Можда и са неким почастима .

Даница Диковић Ћургуз

„ Књижевне новине“, Београд, 2018.