ПИСМО ИЛИ ГЛАВА

Одломак из романа Живи или мртви

„ Горане,

пишем ти после дивне шетње обалом. Била сам са другарицом у Будви. Сећаш се кад смо ишли на излет до Котора. Славица је била као дете, седели смо у кафићу, док је за столом до нашег седео један згодан фрајер. Ниси ни приметио да је Славица флертовала с њим. Да ли си ти уопште познавао Славицу? Колико видим, имаш потребу да причаш о њој. И то самном. Морам ти рећи да ја нисам најбољи саговорник на ту тему. Ипак ми је била најбоља другарица. Глупо бих се осећала да ти не кажем али ипак ти нећу открити истину о Славици. Знам да сам ти рекла, док смо били сами, да је Славица нашла коначно оно што је тражила целог живота . Јесте, мислила сам на тебе, али не знам зашто си толико веровао мом закључку. Не знам колико ти недостаје али мораћеш већ једном да прихватиш да те је откачила. Не знам колико си ти отишао далеко у својој уобразиљи да си јој ти најважнија особа на свету. Грешиш, Горане, не љути се, искрена сам. Толико си заслужио после свих ових година. Отвори очи. Уосталом, досадна ми је тема. Писаћу ти ускоро шта ми се дешава, осетила сам потребу да ти напишем овакво писмо јер ми је жао да будеш заробљен у самообманама. Имам их и ја али други пут о томе…

поздрав, Марија “

Док је читао писмо грч на лицу му је био све видљивији. Жалио је што је уопште ступио у контакт с Маријом после много година. Питао се како може тако да му пише, потпуно занемарујући његова осећања. Мислио је да му је Марија пријатељ из младости. Очигледно ни у младости није имао правог пријатеља. Усудио се да опет отвори душу неком кога не познаје. Шта он заправо зна о Маријином животу. Нису се видели од кад га је Славица послала на пут без повратка. Кроз главу му је засијала свећа коју је упалио у цркви за себе – живог. Пожелео је да јој напише да га је баш брига за њено мишљење, да је он увек био свестан својих осећања. Да, он је тачно знао какав ће бити крај са Славицом, баш такав је и желео.

Стална јурњава за Сунцем га је уморила. Иако је леп дан, неће излазити нигде из куће. Направио је нову пепељару и чека да се осуши, да би бацио стару. Глина је била још увек употребљива али није био расположен да прави фигурине већ је направио нешто што му је било неопходно и није захтевало много времена за рад. Сетио се да је Владимиру послао непримерену поруку. Знао је да поправља зубе, и да нема снаге да се виђа нисаким. Коме је још битно што када у купатилу не мора да се промени. Загледао се у своје нокте на рукама. Неуредни су и ружни. Док би се возио градским превозом мислио је да сви примећују његове нокте. Лако је женама, оне оду код маникира и надограде нокте. Постало му је смешно о чему размишља док његов брат вероватно не може да дигне главу од посла. Продавница у којој је наручио тонер, вероватно је загубила негде његов број мобилног, и не јављају се. Не жели да их зове јер је остао без динара у џепу.

Тетка Вела је још увек у болници. Нисам отишао да је посетим. Мајка ми ништа не говори. Не знам како је, да ли је добро прошла уградња још једног бај паса. Зујање бушилица и косилица за траву пробијају звучни зид собе. Отишао би до Милошевог краја, иако треба да промени три превоза, и да се вози трамвајем, а није му ни одговорио на поруку. Не знам да ли данас има слободан дан. Можда је због нечег љут на мене. Треба да оперем косу, опет ће чичкови или чворови косе остати на кади.

Како је само Милош непријатан када је бесан. А такав је увек када га назовем пре дванаест. Радио је трећу смену и није се наспавао. Ипак је стигао да ми исприча да је поново почео да трчи. У суперлативу је причао о психијатрици.

Назвао сам те јер ми ниси одговорио на поруку – изјавио сам званично.
Ти немаш другог посла него да мене од раног јутра зезаш – глас му је био промукао.
Изгледа да данас немаш неку нову теорију – лупио сам.
Није ми до приче, журим.
Шта си планирао, зар немаш слободан дан.
Шта ти знаш о слободним данима – био је ироничан.
Знам да слобода тражи жртве – насмејао сам се.
Чућемо се, идем назад у кревет.
Толико о журби – изнервирао ме.
Здраво, чујемо се, јавићу ти се – откачио ме.

Мозак ми је утрнуо као некада када сам скидао брадавице са врата. Докторка ми је рекла да су се брадавице појавиле од стреса, вирусно обољење. Сећам се третмана, док пролазим земунским кејом и гледам лабудове. Ветар узнемирава воду. Барке се љуљају на таласима. Мирис нимало не личи на морски. Река је дивља као незадовољена љубавница. Сео сам у Стару капетанију. Сви столови су били пресвучени белим материјалом. Као да сам дошао на нечију свадбу. Или на сопствену сахрану. До мене је старији господин наручио бранцин и бело вино. Частио сам себе одвратним колачем пуним маргарина.

Уђите, девојке, погледајте собу – мајка је дочекала нове кандидаткиње за Горанову собу- питајте шта год вас занима.
Колика је цена – проговорила је Душица.
Деведесет евра, кревет.
Није велика соба, да погледамо кухињу. Ми би смо скувале понекад, нешто.
У реду, али да знате да самном живи и мој син, он тренутно није код куће.
А јел он стално код куће? – интересовало је Ивану.
Он не доводи девојке у стан, врло је миран и неприметан – мајка је покушала да одговори на непријатно питање.
У реду, јавићемо се ако се одлучимо да станујемо код вас.

Испратила сам девојке. Горан никад није код куће кад треба. Ко зна где је данас залутао. Телефон је зазвонио и мајка је подигла слушалицу.

Хало?
Аца се гуши, мама, не знам шта да радим – Ђорђе је био у паници.
Зови хитну помоћ, одмах – рекла је и спустила слушалицу.

Спремила се и пошла код снајке. Иако јој је требало пола сата да се спреми пре изласка из куће, обукла се и изашла за пет минута. Била је усплахирена али помислила је да је дете нешто прогутало и да му је зауставило дисање. Хитна помоћ је дошла и Аца је превезен у дечију болницу у Тиршовој. Кад је мајка стигла, Маша је плакао док је Сузана била у шоку. Тресле су јој се руке, ништа није рекла. Мајка је узела Машу у крило. Помози Боже, молила се у себи. Не дај да буде нешто мом малом анђелку.

Ђорђе се јавио жени и рекао да ће дечак морати да остане у болници. Дали су му инфузију. Урадиће испитивање. Престао је да се гуши. Али, изгледа да је нешто озбиљније. Био је на ивици суза.

Мајка је јавила Горану да неће долазити кући јер је Аца имао напад гушења. Звучала је веома узнемирено. Није стигао ништа да каже. Плакао је као последњи човек на овом свету. Остали су сами. Ноћ и он. Није га више занимало да ли ће бити добри његови резултати, није му било битно ни да ли је Славица жива или мртва. Остао је сам да се бори са стихијом на коју је живот почео да личи. У његовој породици као да није било довољно шокова, лоших вести, смрти, болести. Ране су биле живе. Неко је досипао со на њих. Зар дете од две године?

Склупчао се у кревету испод иконе и молио Господа да ниједно дете никада не осети бол, патњу, немаштину, страх. У неко доба ноћи је устао и стао поред прозора. Запалио је цигарету. Осетио је јак бол у грудима. Неко му је рекао да таква бол има везе са срцем. Какви су то кошмари у његовом срцу и души? Некада је мислио да у њему има места само за љубав. Много времена је прошло и сад се пита има ли разлог што куца. Ове ноћи је тражио тај разлог прекопавајући сећања. Покушавао је да мисли на нешто лепо. Зар у мојим успоменама на детињство, на оца, деду, баку, не постоји ништа што би ми ноћас вратило веру у живот. Зар се не сећам детињства? Зар није било радосно? Мали анђелак се разболео. Дају му инфузију. Остаће сам у болници. Има две године.

Није желео да узнемирава брата позивом. Осетио је да му је потребан јер близанци имају седмо чуло како су се шалили некада њихови родитељи. Али, шта је њих удаљило и сада не могу да разговарају као два брата. Падала му је глава и вратио се у кревет са страхом од јутра и вести у вези са малим Ацом.

• * *

Не знам који је ово град. Толико сам се пута селила, да не распознајем више улице, фонтане, зграде, дворишта. И кревет у који свако вече лежем као да је увек различит. Разлог за то није само посао мог супруга. Једноставно, стално смо путовали из једног места у друго у нади да ћемо имати своју кућу и мир. Девојчице су промениле три школе. Савладале су неколико језика. Ја сам заборавила и свој матерњи. Почела сам да размишљам да је Горан био моја светла тачка. Са њим сам могла да ћутим сатима. Ипак смо се разумели. Можда сам га малтретила зато што му нисам дозволила да води љубав самном. Сад ми је због тога жао. У прошлости сам имала пуно љубавника али Горан је остао моја неостварена жеља. Жудим да га видим, да га додирнем, да му кажем да су одговорност и кривица на мојој страни. Време пролази, долази, одлази ниоткуда. Опет сам почела да пијем. Не могу да поднесем усамљеност. Упорно доказујем да могу бити и боља. Волела бих да чујем како свира клавир. Нема ме више, нестала сам. Славица – исписујем на коверти писма које никада нећу послати.

Одломак из романа Живи или мртви, Београд, Интерпрес, 2018.