ПОРАЗИ, БЕКСТВА, РАНЕ

( Мирјана Ковачевић: „ Беоњача Београда“, Шумадијске метафоре“, Младеновац, Библиотека града Београда, Библиотека „ Деспот Стефан Лазаревић“, Младеновац, 2005. )

Податак да су се три издавача удружила да би на свет издала четврту поетску књигу млађе песникиње, Мирјане Ковачевић ( 1976), Беоњача Београда, збирку са нешто бише од 90 страна у 500 примерака, наводи нас на најмање, два закључка: први: данас је изузетно тешко објавити песничку књигу, и други: Мирјанин поетски глас заслужује ангажовање више издавача да би се њена зрела поетска реч чула на ширем књижевном простору.И, оба закључка су – тачна.
Има неколико тематских избора из којих се напаја гануто срце ове поезије: узалудна љубав, онеспокојавајућа стварност, положај човека у свету, предели снова и питање песничког послања. Сензације свих ових извора поетске грађе своде се , на крају, на поразе, бекства и живе ране времена човеку додељеног. Посебно је душа српске песникиње у њеној „ жалосној Србији“ опседнута невољама сиромашних и уклетих.
И да није избегле и прогнане сабраће, биле би довољне ужасне вести које нас засипају са радио и ТВ станица, о отетим и убијеним таоцима и њиховим џелатима – терористима. Како у таквом окружењу да песникиња, уместо туге, исповеда животне радости. Онда не помаже ни поседовање „ два срца“ кад „ нејасна туга“ не може да „ разреши разрокост душе“.
Од сурове стварности савременог света не може се побећи ни у сан, јер нас и тамо чека неспокојство и пакао ноћних мора као последице безизлаза из ћорскокака у ком царују пацови, мишеви, муве, алкохол и дрога. Када у суседству младић – избеглица умире од сиде, то је знак да се затвара и последњи круг пакла. Ту не помажу ни благотворна сећања, јер налети зла који нас прогоне на јави, и у сну нас зликовачки чекају, као и бивша љубав:

Опет је дошао у сан,
Походио челичну јазбину
и
Упрљан машћу и крвљу
Погледао ме попреко

Поразна су и љубавна искуства: то су привиди смисленог живота „ куда марширају сећања“ и зато нам се често чини:

да живот пролази
у чекању
сенке која ме прати
у смрти скривеној или крвавој.

Узалудним љубавима и изгубљеним годинама у заблудама, песникиња издашно храни своје стихове, под чије окриље се и сама склања, понекад и испод земље, а понекад, укидањем прошлости и пристајањем на нове нимало обећавајуће изазове.
Да је Мирјана Ковачевић живела педесетих година прошлог века, по сензибилитету и карактеристикама стилског израза, сигурно би се прикључила неосимболистима Бранка Миљковића чија је поезија задирала у пределе с ону страну језичког значења. Баш стиховима из песме „ Каменчић“:

избирљиви одустаните
ни о чему новом нећете чути
из пера ове уметнице

поетеса се легитимисала као објављиваш старих вредности у извитопереном свету и повратник изворима песничке уметности. Уосталом, једноставност израза одувек је била особина рођених књижевних талената у коришћењу језичких знакова, јер тако употребљена песничка реч чини чуда као у песми
„ Пут“:

увреда људска
можда глупост
незнање или гордост
понављања тупа
оштар језик
дрскост
у близини песника
постају празнина
шум на срцу
али он има оруђе
реч уместо метка
истину уместо лешева
па ретко залута
а ако му се и то деси
Реч као компас
води га средином пута.

Колико Мирјана Ковачевић предаје речима свето значење, открива нам и у стиховима:

Ружио си ме речима
А то је неопростиво

Речи имају узвишену, свечану и метафизичку сврху јер:

поезија добија смисао
у читуљама.

У журби према својим тајним просторима живота, поезије, љубави и смрти, песникињу носе стихови претоварени буком пролазности:

шетам док ми воз
тутњи кроз стихове

а како се „ Беоњача Београда“ приводи крају, све је трагичнији доживљај света који је све даљи од раја, истине, љубави, смисла, морала, а све ближи, лажима, разврату, бесмислу, паклу, утварама и Елиотовим „ шупљим људима“. Ако продужи са певањем на тему дна и мрака, Мирјана Ковачевић је на путу да настави црну стазу Миљковичеве поезије из његових последњих песма. Тиме ће се тематски и идејно највише приближити неосимболистима.

Милутин Лујо Данојлић