ПОСЛЕДЊА КУЋА

Релација Нови – стари Београд . Превозно средство – аутобус . Прљав, изгажених седишта, с путницима као сувишним пртљагом.
Станица увек иста. Долазим или одлазим. С терасе ме гледа млада Ромкиња док држи дете у наручју. Суши се веш. Промрзао.
С куће отпада малтер. Стара кућа у старој градској улици. Без власника. Или је власник отпловио још почетком 20. века. Графит се ољуштио са зида. Назире се плава боја спреја.
Гледам у кућу и размишљам како изгледа власник. Где је сад? Зашто кућа једина у целој улици није већ срушена. Видим још једног становника те уклете куће како одлази у ве-це , издвојен од осталих просторија. Стакла на прозорима су сломљена и замениле су их шперплоче с неког ђубришта. Чесма је у дворишту. Неко пуни водом пластичне канте.
Посматрам их из аутобуса који на станици чека своје време поласка. Две породице су ту нашле своје склониште. Ромкиња ударе дете по глави. Оно почиње да плаче.
Плачу зидови оронули од времена и од ветрова. Уморна кућа има и терасу чија је ограда зарђала а под труо. Плашим се да ће неко пропасти кроз њега.
Кућа је сада мирна. Скупљала је у себе све клошаре, наркомане и пијанце који воле ноћ и скривање. Сада изгледа исто али ипак, у њој су нови гости. Ањен власник? Ко зна где је нестао, с ким се суди. Можда с државом.
Нека стара београдска породица избегла у богатији свет. Оставили су за собом „ задужбину“ за 21. век.
Можда је у кући живела нека стара девојка без наследника која је умрла. Кућа не припада никоме или припада свима.

Политика, Београд, 16.март 2014.