Доживљајна естетика везана је за царство субјективности, како за стваралачку субјективност уметника , тако и за субјективност посматрача. Песничка књига Узајамно отвара врата читању модерне поезије за коју се објективно може рећи да залази колико у сам језик толико и у тематско- мотивско поље веома особено у начину исказа.
Уводна песма „ У све краћим корацима “ носи помало од атмосфере песме Ђуре Јакшића „ Вече “. Затим следи шест циклуса у којима поезија Душана Петровића изнова испитује питања страха , могућег и немогућег, тајне , самоће , лирског језика , завичајне реке Мораве , значају Јунга , односу смрти и живота.
Песник како наслов песме и каже , „ Успут не бих говорио “, изузетну важност посвећује речима у којима се открива однос мита и тајне . Како дати тачан одговор када се : „ Осећа зебња / / од времена / / неизвесног “. Речи су као пут и опстанак у „ непрозирном мраку “. Можда је одговор у сусрету недалеко од цркве где се људи препознају у запитаности над светом
„ злехудим “ .
У песми „ Недоумица “, поента гласи : „ Као да никада више / / нећемо знати / / своја имена “. Узајамно постојимо, да ли у незнању или у страху, или у препознавању и односу између природе и човека, аутор испитује служећи се метафорама и тананим нитима поезије .
Језик сам себе обнавља, „ Из себе самог пије “, читамо у песми „ Изван приче“.
Мотив слободе, поређење камена и мира, неопходност промена , равнодушност реке према узнемирености лирског субјекта , упућује на мир упркос мноштву питања о односу између самоће и чежње „ За срећнијим постојањем “.
Постављати питања увек је било важније него давати одговоре . У књизи Узајамно препознаје се зрелост и пуноћа песничког језика . Лирика која губи у трци пред компијутерском поезијом ипак и даље налази пут да објави , објасни , освежи и загреје читаоца . Ко је заправо човек , ако није оно што јесте , ако није веран себи , „ Ко си ако ниси “, насловљена је песма .
У трећем циклусу „ Како би могао другачије “ , песник нам открива утицај Јунгове психологије , колективног несвесног и архетипова , указује на границу између свесног и несвесног која је незаобилазна , тешко појмљива и колико се : „ Не сме а мора постепено дотаћи / / и то како другачије него живим језиком “ . Песник нема друго оружје сем речи . Ни за одбрану ни за напад.
Једноставност , прецизност исказа , вртложност тематике , одлика су поезије аутора који на модеран начин освежава лирику без уплива баналности или патетике . Слободан стих , и одређена повишеност тона препознаје се као отвореност а уједно и као зачудност коју прати исти ритам кроз све песме али онеобичен филозофским промишљањем .
Песме посвећене завичају су пуне сећања , детињства , среће али и самоће , снова , звукова који „ Кушају и прогањају “. Природа је увек у дослуху с душом . У жудњи за новим , другачијим сном.
У дужој песми „ Без одзива “ , дубоко је анализиран крик чије се порекло не зна , стиховима који су као кратки резови који бележе оно што је изван свести а одзива нема , се поентом : „ За одбрану преосталог / / времена од претварања / / у ништа “. Примећује се одређен облик нихилизма што није својствено поезији Душана Петровића .
Завичајна река Морава , има значајно место у циклусу „ Таласи “. Описана је на аутентичан и особен начин , песник је пореди са лирском песмом . Да ли је река као песма , оно што им је заједничко јесте да су тајна .
Такође , у овом циклусу изузетна је песма „ Пред двојником “, не дужа од седам стихова , успева да створи слику која као да је опипљива : „ Власник сам / / неомеђеног имања / / пред двојником који преко / / небеске плавети / / тамни облак / / непрестано гања / / и без крила лети “ . Је ли то анђео чувар, над-Ја , сопствена сенка или стојимо пред небеским огледалом у сопственој души ?
Целовита и свеобухватна књига Узајамно , понире у дубину душе , открива је и сенчи стиховима . По професији лекар , али и песник попут Миодрага Павловића , написана је и песма „ Грозница “ у којој се најбоље осликава однос између пацијента и лекара и : „ Закључује да је његова / /грозница сада / / само моја “.
Данас, у 21. веку, модерна поезија постаје све херметичнија и тако се удаљава од читалаца , своди се на звук а губи мелодију. Књига Душана Петровића Узајамно , успела је да сачува хармонију која је одлика лирске поезије и да буде истовремено и модерна и другачија.
( Поговор у књизи „ Узајамно“ )
Мирјана Ковачевић 