ГРАДИТЕЉ СТИХА

Сетимо се Лазе Костића и стихова из песме „ Међу јавом и мед сном “:
„ Срце моје, срце кивно / / убио те живи гром! / / што се не даш мени живу / /разабрати у плетиву / / међу јавом и мед сном! “.
Да ли песник гради или ствара ? Када говоримо о Љубинку Јелићу, уочава се јединство између градитељства и стварања . Конци стихова или мреже грађевинарства . Веза се проналази у песми „ Ка преиначавању “ :
„ зашто неспокојна / / преља на својој / / загонетној преслици / / поседује највише / / предиво обезнађено /.
Најновија збирка поезије Около стожера зарног , изабране и нове песме отвориће прозоре другачијег, истовремено и модерног и романтичарског лиризма.
„ Берем шебоје / / запупољене / / у мојој глави / “, стихови су из песме
„ Дитирамб за Анђелу “, док у песми „ Промена “ читамо стих „ песмотворне кости “. Љубинко Јелић користи модеран израз , слободан стих , са мотивима природе али одговара и на питање о односу песника према Поезији :
„ Колико губи знана / / значења / / толико добија / / разлога пред оком /
/ скривеног читача / / да се обнавља / / и мења / “ ( „ Зачудним током “) .
Са мало речи , једноставно, у осам стихова , љубавна песма „ Узајамне нежности “ представиће још једну одлику нових песама Љубинка Јелића , онеобичавање постојећих и присутних тема савременог песништва .
И опет питање да ли песник гради или ствара ? У песми „ Градим и кружим “ можда је најбоље дат одговор на питање, а централни стих је „ тајна темеља васељенског “. Тајна, темељ, васељена – кључна конструкција за разумевање поезије која поставља питања о односу према стварности и смрти ( „ У глуво доба “) , као и односу према завичају ( „ Складишта вилинских садржаја “) .
У другом делу књиге Около стожера зарног су изабране песме из књига „ Градња и опсене “ и „ Дисање удвоје “.
„ О љубави смо беседили / / и када смо мртве / / оплакивали / “, изузетан је стих ( „ Око материнско “ ) . Оно што повезује изабране и нове песме јесте неизрецивост , неказаност , тишина , теме којима се песник Љубинко Јелић враћа . „ Гавран“ , Едгара Алана Поа своје наличје има у песми
„ Понављање “ у којој Љубинко Јелић открива песника у гаврану који понавља „ никад више“. Мотив куће се препознаје и у песми „ Надомак врелу“ која је истовремено и молитва : „ Господе / / учини њихово дело / / достојно твога / / благог погледа / / и приближи жедним / / устима врело / / које се вернику / / без жртве не да / “. Стихови о градитељству су језички вртложни , мисаони , изворни . У песми „ Поглед са седме терасе“ , небо је са темељом спојено. А темељ је земља . Поенте нису претециозне , стишане су, без оштрих резова док је звучност најдоминантнија . У неким стиховима туга прераста у жалбу ( „ Говор о одсутности “) и открива везу са традицијом , са Бранком Радичевићем ( „ Туга и опомена “) .
Иако мотивски разнолика , прожета филозофским нитима , различите дужине, поезија Љубинка Јелића је отворена за читање и упућена различитим генерацијама читалаца . Двадесетипрви век је донео убрзање , како у ходу тако и у одразу на језик матерњи , поезија о којој говоримо враћа нас души и спокоју. Динамика се огледа у кумулативним сликама различитих тематских садржаја . Смењују се оптимизам и песимизам као црно – бела поља на шаховској табли градитељства .
Песма „ Двојник запитан “ доноси другачији поглед и поставља питање : / / Отићи или заувек / / остати , на кућном прагу, изложен / / свеколиким запитаностима, у истом / / огледалу, са својим старим / / искушеником? “
Аутор књиге Около стожера зарног је дао одговор на питање из претходно поменуте песме и одлучио да се после лутања врати завичају, „ Остајем овде “ изговара песник ( „ Таковски записи“).
Пажљивим ишчитавањем нове песничке књиге уочава се да је песник и градитељ Љубинко Јелић остао веран Поезији као стожеру духовног узрастања и радости живљења у свету и времену нимало наклоњеном песницима који живе у нади да их неће затећи „ неспремне гласник / / закаснели са срећним и благим вестима / “ ( „ Закаснели гласник“) .

( Поговор у књизи „ Около стожера зарног“)