ПРОГНАНИК

ходаш по сопственим ранама
из којих извире лик
сељака, гордељивца, богаташа, просјака
срећника, глувога, очајника, срцеломца
сирочета, пајаца, уображенка, подсмешљивца
и сви су ликови твоји
и сви су један лик

ходаш као да по живом блату гацаш
и испираш лице првака
и дереш лице са стакла

јесте – виче народ под сенком Сунца
иживео је живот
сад му се руга
бедан а крволочан

ходаш не сасвим уморан
јавља ти се прво лик сестре
а потом и детета

мораш, не одступаш
све су узели што имаш
и сад мелем са Истока
светлошћу вида
слепило душе прогнаника

да отвори очи духовног вида
да осети Љубав међу ближњима
и повије главу под дугу
као под жути облак

ти што ходаш и знаш
језик пантомимичара
жељу да живиш с ранама
да ли имаш?

пишеш ми о границама
о тишини и самоћи
пишеш ми о ликовима
а сви су ликови увек
лик Један
и није то твоја стаза
нити су ране твоје
теби Вечност припада