ДАН ЈЕ СЕДМИ…
Вече се приближава и носи мирис кише, промене временских прилика утичу на кости, главобоље су честе, нервоза и поремећај сна. Давид је срећан. На њега не могу да утичу капљице које се сливају низ олуке и ролетне стварајући одређен ритам. Уз такву музику бих плесала с њим. Љубили би се. Бескрајно дуго би наше усне бриделе од осећаја заљубљености у нестваран али отрежњујући звук. Док се Давид пита када и како се прелази граница између свесног у несвесно, ја се трудим да му помогнем загрљајима. Да ли осећа? Превише је заокупљен изборима. Шта постиже, шта уствари хоће да каже? Коме он то прича? Да ли га чује ико сем мене. А и ја избегавам ту тему. Он мене не види. Окренућу му леђа, једном и заувек. Није природна оваква љубав. Као да ударам главом у зид. И шта? Зид ће се срушити и угледаћу дугу?
- Затвори врата – рекао је Маши.
- Извините господине.
- Ма престани с тим господине – мада му је пријало да га тако зове.
- Стани, стани – предомислио се – уђи да те нешто питам.
- Реците.
- Шта радиш сутра увече?
- Не знам, треба да спакујем дете , да спремим сендвиче, нешто опеглам.
- Немаш времена ? – угризао се за језик и помислио да л сам при себи, откуд њој време за позориште.
- Не разумем, па доћи ћу пре подне. А увече нећу моћи да останем. Све ћу средити. Не брините.
- У реду, Машо, слободна си.
Није волела да је Давид сматра робом , али некад се тако осећала . Враћала се кући и плакала . Није је било брига што је у пуном аутобусу и што почиње да јеца . Уосталом , није јој то било први пут . Често би сузе саме нашле свој пут.
КАКО ЈЕ СТВОРЕН СВЕТ?
Божанствена Литургија . Давид стоји увек на истом месту. Пред Светим Савом покушава да се умири . Радосна туга . Да ли ће то икада осетити?
Мучи ме циклус. Болови не престају. Бесна сам. Свађам се са Давидом. Толико је горд, да не схвата да и ја постојим.
На проповеди Давид слуша свештеника како прича о изборима . О томе како бирамо између мало бољег или мање злог. Али , ништа му није јасније. Закључује да ће наставити са својим текстом ма куда да га одведе. Маши ће рећи да му је симпатична и биће према њој нежнији. Покушаће да исправи своју нарав. Не зна како али сигуран је да ће бели листић на крају пронаћи своју кутију. Ако то буде она за отпатке, неће му сметати.
Јавио се један колега да похвали другог колегу. Желео је у пренесеном значењу да га увреди, изазове љубомору код њега и завист. Али , био је спреман и није ништа одговорио . На овом свету сви имамо места под Сунцем. Тако је мислио у том тренутку.
Маша је спремила сина за екскурзију. Отпратила га је до школе где је ђаке чекао аутобус. Деца су била радосна док су родитељи били забринути јер ће се одвојити од деце на два дана . Знала је она да се на ексурзијама свашта дешава , да деца слободу коју добију некада не користе на добар начин. Она никада није ишла на ексурзију. Родитељи нису имали новца а и њена школа у селу није организовала никакве излете. Помислила је да ће њен Дарко бити послушан и да неће правити никакве глупости , јер га је она васпитавала строго али с пуно љубави . Журила је да види Давида , и да му се захвали што јој је дао новац иако није било време за плату. Звонила је на врата јер је заборавила кључ. Дуго је чекала да се неко појави, тачније да Давид отвори врата. Позвонила је код комшинице како би ушла макар у заједнички ходник и покушала да куца директно ударајући у врата . Дал је могуће да још увек спава? Можда се нешто десило, можда није добро? Забринула се .
Давид је појачао радио , био је бесан на цео свет , чуо је да неко куца али није желео никога да види . Погледао је кроз шпијунку и видео Машу. Иако је одлучио да је више не малтретира , било му је занимљиво да је пусти да чека испред врата . Доста му је било да је гледа како чисти . Скинуо је пиџаму и остао у гаћама . Е, сад ћу да отворим, искезио се и Машу пустио да уђе у стан.
- Зашто не отварате господине, чекам већ десет минута, забринула сам се.
- Што, да ме не нађеш мртвог?
- Шта причате, опет неке ваше шале.
- Склони ми се с очију – рекао јој је.
- Извините, дал вас прекидам, пишете нешто?
- Не. Хватам зјале.
Чинило се да иако је Сунце пронашло свој мир у зениту, Давиду нема лека. Навикао на стање очаја и страха, седео је и буљио у једну тачку. Истовремено је желео да прича са Машом и да се извиче на њу, у покушају да смири провалу беса.
Није лако стварати. Не знајући да ли је написано, добро или потпуно испразно. Само, мене више брину Давидове промене расположења . Зашто се не окрене мени, и једноставно пружи руку пријатељства . Данас је најтеже наћи саговорника . Некога ко ће вас саслушати а нећете морати да га частите пићем , да му ласкате , да му верујете .
„ Кандидат је урадио видео спот. Гледао сам га са уживањем. Такве прилике се пружају само у време предизборне кампање. Креативни тимови раде али питање је коме се обраћају. Доношење било какве одлуке везане за избор једног од кандидата , требало би да буде донета трезвено. Само ако су људи мамурни борећи се деценијама са немаштином и хаосом, њихове одлуке никако не могу бити рационалне. А у понуди је десет мушкараца, јаких по парама које врте, и до савршенства доведеним могућностима манипулације“ – опет звучим као аналитичар, ово списаније је као разбијено огледало, лупетам глупости, прецртао је и овај пасус.
Чуо се звук веш машине, сви прозори су били отворени. А Давид је палио цигарету за цигаретом.
Појавио се сутон. Непрегледна тишнна која је дивљала у Давиду и Маши који су се гледали док су седели и ћутали испијајући кафу. После ручка који је био скроман јер је новца понестајало а Давид се посвађао са родитељима , морао је да каже Маши да једно време неће бити потребе да долази . Али, навикао се на њу а и она на његову неприлагођеност времену у коме живи . Знала је да нешто жели да јој каже , гледала га је у очи . Први пут, учинило јој се да оне цакле као зрнца стакла . Видела га је другачијег, у тишини, миру који је испуњавао празнине њихових живота .Небо је било високо, поседело од облака стварности . Неко је требало да изусти макар једну реч али није могао ни он а ни Маша . Испијали су кафу док се један бумбар приближавао мушкатлама које је она изнела на терасу јер је пролеће стигло. Данас, у тишини која је разбијала звучне зидове њихових душа . Отворених и спремних на нешто ново . Да ли на игру, или на рат. Маша је устала, опрала своју шољицу, Давид је устао, отворио јој врата, нежно је погледао али без поздрава. Растали су се, али не за дуго.
Мирјана Ковачевић 