Хор јаука

Балша Рајчевић: Глуве уши, глуве душе, Београдска издавачко-књижевна задруга, Београд, 2017.

Милосав Буца Мирковић у рецензији песничке књиге Балше Рајчевића, Посвете (2006) рећи ће: „ Он не говори о својој души, него већма речито, доследно говори из ње“.
Вајар, сликар, песник и ликовни критичар у потпуности предан Уметности у књизи „ Глуве уши, глуве душе“ откриће кроз два контрастна циклуса, „ Ми, у свету који нисмо бирали. У мом свету?“ и „ Они, у свом свету“ сву разлику која у нашем невремену зјапи као непремостива препрека. Мото књиге су истоврмено и последњи стихови, тиме као да је затворен круг. Постигнута целина, пуноћа књиге. „ Молитва је наша/ присилна песма/ А опело/опело је њихова /омиљена песма“. Да ли су ови стихови и мост који ће спојити два циклуса, два света, нас и њих?
Обездушени, обезглављени, глуви, указује нам песник дубоко философском мишљу пре свега на духовно стање како појединаца тако и света. Душе су глуве! Знамо да при сваком сусрету, полазећи од оних свакодневних када прекорачимо праг, управо душе разговарају и без речи. Метафизички гледано песник је уочио најстрашнију појаву преносећи нам је кроз стихове-резове. Као да нас опомиње у песми која је и наслов збирке, „ Њихове уши/ су глуве само/ за туђе јауке/ Туђи јауци/ њих никад/ не боле…/. Друштвена критика не полази од патетике али поставља се питање, кад ће глуве уши чути хор јаука?
Песници се називају заштитницима од „ претеће хуке спољних гасилаца“. Вера у песника постоји, као и вера у живот, и живе уши.
Изузетна је песма „ Игра добитника и губитника“, језик ствара динамичност, осећа се посебан ритам. Наравно, не недостаје ни поента исказана кроз једноставну мудрост стиха „ у тријумфу и жалости ни победа ни губитак немају увек право лице“.
Идила, Усамљено дрво и усамљени путник, Змија, Ветар, Зимски цвет јесу песме посебног дискурса. Уочава се дубока веза између Природе и живота. Лирика поново добија на замаху и изазива емпатију. „ Невино тело/ ушушкано у спокој…сања анђеле на осунчаном небу/“ ( „ Идила“). Мислим да је веома важно када у Поезији могу да се препознају песници који су претходили јер без традиције нема континуитета као ни квалитета. И онда кад је сличност везана можда само за мотив ипак носи одређени значај. Тако у песми „ Усамљено дрво и усамљени путник“ чујемо и Десанку Максимовић и њено питање „ Је ли то човек или бор“ иако Балша Рајчевић различито говори о усамљености. Неке теме су вечне, попут моста. Само „ На сред реке, између две привидно чврсте обале/ наш брод је одавно насукан…Наши мостови су напрсли“ ( „ Мостови“).
Све добро, лепо, племенито стављено је на један тас а супротности на други тас. Свака песма носи одређену особеност разрешења тајне или загонетке шта и у ком тренутку ће превагнути.
Други део књиге је потпуно посвећен људима, појавама, ситуацијама које нужно сваког уметника нагоне на бунт. Истичу се људи глувих душа, друштвено слављених, надмоћних али празних и тупих у својим говорима (песма Беседник бестидник).
Критика је упућена не само политичарима већ свима који дозвољавају да им „ говор буде о чину добра а у језику скривена кобра“. Једина песма која се по свом тону разликује у циклусу „ Они, у свом свету“ јесте посвећена пчелама и младости. Сетимо се Ивана В.Лалића и његове поеме Мелиса.
“ Нека нова зора и неке нове пчеле“ откриће да ни пчеле нису тако миле јер љуто зује и уједају као осе.
Аутор књиге „ Глуве уши, глуве душе“ на особен начин је још једном указао на целокупну трагедију овога света који не нуди никакву наду за опстанак, ни свој,ни наш али молитва којом се и затвара или отвара збирка једини су пут, прави пут, а опело, нека служе, јер без њега наш крај не би био потпун, нити би био могућ неки нови почетак.

„ Књижевне новине“, Београд, 2017.