ПЕРСИРАЊЕ МЕТАФОРИ
( Мирјана Ковачевић, Салонска промаја, Интерпрес, Београд, 2012)
Ум, најбољи део душе и њен водич, тражи нечулно царство као једино себи сродно. Разум налази сродне суштине тако што извлачи из предмета један за другим све њихове мерљиве апстрактне видове, док се коначно не сједини са чистом мером.
Кад се разум окренуо подручју вида, то јест земљи и небу, он је приметио да је оно што се виду свиђа у том свету – лепота, а у лепоти су ликови, а у ликовима – мере, а у мерама бројеви. Само разум открива да су све уметности сређене бројем, да је и он сам разум број којим се рачунају све ствари, или још пре да је број оно чему тежи да оде.
Тек када се душа среди помоћу уметности, кад она учини себе складном и лепом, те тада ће се смети да посматра Бога. Тада ће открити лепоту која све лепе ствари само подржавају и према којој су све ствари ружне. Духовити себе значи себе обликовати, схватила је у правом часу Мирјана Ковачевић и пошла уз Салонску промају, спасењу и истини јединим могућим путем, оним који води реду и броју, тим одређујућим цртама лепоте.
Нова књига београдске песникиње Мирјане Ковачевић ( Београд, 1976) Салонска промаја уз надграђену свежину интелектуалне самосвојности доноси још јачу утврђеност у изражајности и стилу којима је, несумњиво, овладала и усвојила их као сопствени и неотуђиви отклон од зла времена.
У песми Кад мастило сазре у крв, , песми посвећеној принцу српске поезије Бранку Миљковићу, Мирјана Ковачевић биће у стању да проникне у размеру талента и усуда, храбрости и беса, христољубиве емпатије и безбожничке предстраже.
Кроз песму Глас, Мирјана проговара непатвореном снагом контролисаног јаука. На пољива ове песме нема неосвојивих тврђава јер нема ни лоших нападача , а једини нападач је она: жена са окрајком снаге, спремна да мрвицом хлеба твори софру са ђаконијама од жеравничког рада, реда и прегнућа у садејству са вапајем невољника. Као у ниједној песми у књизи Салонска промаја, песникиња Мирјана Ковачевић поставља филозофска питања о смислу реда, рада и броја у земљи у којој се игнорише слово због благоутробија, због ниске тежње да се таштина нахрани глађу других.
На непробојном штиту, а заправо песми, у темељима поетске грађевине назване Симонида, искуственим поступком спајају се епски образац, пост фестум и ново виђење историцзма кроз окулар посматрача који је био присутан путем колективне свести,а , опет, вековима одсутан, путевима трасиране политичке бласфемије, стазама поданичког одрицања, пужења, слугерањства, извињавања због непоноса и недостојанства. Ко уме да гледа, видеће, у свим нашим очима, наместо боја настанила се реч : Симонида. Запитаност Мирјане Ковачевић је суптилна, а опет недвосмислена и јасна, сасвим у складу са чињеницом да велики песник може да сведочи о свету који настаје. Такво дело бива обележено оригиналношћу као карактеристичним знаком времена.
/ Док се не угасе
воштанице
док не свену
божури
док не чујемо Лазара
док певам
за твоје очи
за очи
свих нас /
Један веома важан сегмент поетике од дуготрајног материјала попут мостарске тенелије ил пак, брачког мермера су и песничке али својом живописном сликом у којој се виде боје, осете мириси, уздрхтају сећања, доприносе да простодушни гледалац види да сликар који наслика постељу коју је направио неки столар не копира предмет, већ сублимише само мали део тог предмета, јер узима посебан угао гледања , са стране или спреда или из неке друге тачке. Мирјана Ковачевић то чини на особен и оригиналан начин:
/ Што мрав усамљено
кроз пустињу шета
носећи на грбачи
човечанство/
У реминисценцијама за задимљеним радним столом, у хладним новобеоградским ноћима када ветрови једу вукове, а лисице најновијој моди замерају пренаглашену толеранцију, Мима Ковачевић уз дубоке издахе дуванског дима свету саопштава, неукима одгонетава, незаинтересованима, са пуно стрпљења и такта објашњава, заблуделима открива, попут књиге о настајању речи:
/ Ти си та жена
оклопа витешког што гориш
између Вивалдија и Чајковског
у гласовима пријатеља/
Није потребна велика памет ни читаоца, ни тумача, ни простодушног посматрача да је поетика Мирјане Ковачевић отворени бунт против ништавила, отуђења, обезљуђења. Такав приступ поезији иманентан је пунокрвном песнику, а импонује задивљенику чистог срца.
Можда зачуђује формулација реда и броја у поетици Мирјане Ковачевић, али то је само наизглед. Поетички ред Салонске промаје је, од прве до последње песме константа која слави живот, и онда када га песникиња подвргава критици, сумњи и грдњи. Уживање у животу, ма какав био, преображава се у оно што уживање и треба да буде: најјаче везивно ткиво сједињено са добротом које решава и моралне и естетичке проблеме.
Број, који је, рећи ће многи, незван гост на трпези поезије, итекако је заслужан за успоредбу поетских дамара песникиње са величином разлога за бунт. И у поезији Мирјане Ковачевић низ природних бројева из којих клија слављење живота управо је фронтално постављен према низу природних бројева људских посртања, потонућа, обезглављења, обешчаћења и вероломства. Наравно, није то ништа друго до наставак источног греха од старог завета до високе технологије. Од Понтија до пилата перу се руке са погледом на Сизифове муке.
/ Стећак сакривен испод сена
наоштриће тупу оловку
из џепа предака /
Али у сваком случају :
/ Песма не тражи
песма нема жеља
не сања песма
песма себе пева /
И, ето, шта је број у поезији Мирјане Ковачевић него мера, облик, однос.
Историја књижевности нам говори да има песника натераних, залуталих, нагло пробуђених, случајно освешћених, као и оних који су то постали већ са први прогледавањем и плачевним криком уградивши окружењу светлост првотног дана.
Несумњиво, Мирјана Ковачевић опевава и сања бољи и праведнији свет а ми имамо ли право да не будемо Мирјана Ковачевић ?
Чедомир Љубичић
Mons Aureus, Смедерево, 2013. Бр.42
Мирјана Ковачевић 