КА ЗНАКУ РАЗЛИКЕ

                    ( Уз песме у књизи « Језиком у млеко »

                       Мирјане Ковачевић )

     У новијем српском песништву приметно је извесно одступање од традиције , односно прихватање белог писма као основе песничког језика усмереног на разбијање утврђене форме и готових версификационих модела , посебно , то налазимо у песничким књигама младих песника, који су своју улогу у стварању новог видели изван потрошене метафорике и освојеног круга поетике , првенствено у отворености текста колико за сневано толико и за документарно . То је онај дискурс подређен чињеницама из песникове личне карте , без сувишних описа и опевавања

« метафизике присуства « . Ово поимање савремених философа-естетичара потврђује најпотпуније поезија настајала крајем прошлог и почетком овог века. У том контексту читамо стихове Мирјане Ковачевић у новом песничком рукопису « Језиком у  млеко » .

         Ова песникиња , аутор до сада четири песничке књиге:

« Добитник који губи « , « Уз пут « , « Како год зажелиш « и

   « Беоњача Београда « , добила је  « Матићев шал « у Ћуприји и награду на Фестивалу « Шумадијске метафоре « у Младеновцу. Помињемо ове награде, без обзира што нису суштинско мерило вредности, више их узимамо као путоказе и подстицаје песникињи да се не задовољи просечношћу и наговештајем изузетног дара. Поводом ових књига и награда , критичари су запазили да Мирјана Ковачевић не пристаје на милозвучно опевавање живота романтичним гласом , било да казује о љубави, времену, моћима песничке речи , младалачким сневањима , првим озледама , суморној свакидашњици са свим изазовима урбанизоване средине , тескоби и отуђености, ововременим животним датостима- било да кроји лирско рухо по мерама неискушане поетике и неизвесних значењских притока из затрованих егзистенцијалних извора. Једноставно она продире « Језиком у млеко « – у саму сушт поетске супстанце  , неопходне за ослобођење језика скривеног у именицама опорим и неодвојивим од суморне стварности. Такође , нова песничка књига своје упориште има у тематско-мотивском кругу са сликама свакодневице  и свега другог подређеног тражењима макар једног од више могућих одговора о свом постојању , углавном мучном и непрестано изложеном недаћама после којих неумитно остају « крваве речи / на белом платну / на уснулом детету / гримаса « . Изнад свега лебди низ недоумица да ли узрок трагично положају лирског субјекта одређује нешто неодгонетљиво без обзира на садржаје и трагове свеколиког живота , првенствено ововременог , у негостољубивом простору града, који своју смисленост открива читањем чињеница неопходних за упесмовљење виђеног  « у новој зори « , када се у метафизичком огледалу препознају « ново лице / илузије спране прашком за пецива / офарбани нокти / дуга дечија бајка / злато око бедара / крушке промрзле / једначине у сну решене / магла и страх « .

    Тај процес можемо назвати расветљавањем привременог боравишта егзистенције , неке врсте поетичког трезора где су најприсутнији « трпљење бескрајно / падови и успомене « . Уз то , многе ствари , статусне за време измењене романтике претварају песму у семантичку слагалицу… Ту су између осталог : « Три телефонска апарата / једна диско лопта / црвеног оквира наочаре против сунчевог зрака / један рајф жуте боје и дугме отпало с омиљене кошуље / једна дискета / празнина наравно «. Песникиња свој лирски « опит « завршава питањем: « Па шта би се могло / још рећи / док невидљиво постаје видљиво «. Свакако, сви ови стихови отежали од опредмећености у саодносу са значењима именованим колико чине једну песму толико нуде утисак целовите књиге , истовремено отворене за речи казане и неизрециве , иреалне и припадајуће објективној стварности , збране Логосом и недокучиве на надреалним висовима, печаћене болно и самоиронично у асоцијативној разливености. Отуда у песми « Непознате године « , животопис задобија есенцијалну исказивост , а само образлагање бола не пристаје на патетичне констатације и елегично озвучење. За њу « бол нема име « , « нема газду « , « није ни усвојитељ «- у својој основној датости « контрадикторна је / технички несавршена / неуједначена кривуља / са пет запета / и једним виолинским кључем « . Тај делатни саоднос подразумева незаменљиву улогу другог , који својим исказима оснажује аутентичност и динамичност песничког језика, нарочито када функционализује инверзију на темељима текста грађеног елементима свакидашњице , у кругу пригушене поетизације нечег што јесте својство лирског осећања , али и колоквијалног говора-повремено хватаног у фрагментима , у одјецима реченица казаних спонтано на трагу конкретно- апстрактних значења. Заправо, лирски субјект је препуштен унутарјезичкој температури, условљеној непрестаном потребом за доказима љубави и очувањем хуманистичких вредности упркос све учесталијих налета сумње да постојећи свет губи ослонац у судару са сопственим изумима и обездушеном машинеријом. Отуда се намеће коментар – нека врста расправе на плану новог поетског модернитета где се неумитно преплићу поетске и философске мисаоне нити. Мирјана Ковачевић зна да све то не сме предозирати повишеним тоновима и алузивним сликањем у самом средишту метафоричких бујања. Решења је налазила у црнохуморном надигравању са животним чињеницама и парадоксалним значењима стварности. Ти хуморни и иронични ефекти , непорециво присутни у појединим стиховима, некад и у целој песми , допринели су захвалном дискурзивном померању ка

знаку разлике као непосредном доказу преваге појмовног над сликовним. Истина , носталгични и евокативни млазеви из детињства наливају мисао и донекле спирају продуктивну поетску магму. То је творило утисак огледања на страницама интимног дневника, а емоционалност својствена призивању надстварног , уступала је место рефлексивној хладноћи и резигнацији. На известан начин песнички језик је у том контексту настојао да се одупре знаној сликовитости и да у дубини искушеничког огледала устврди шта подстиче мултипицирање зебње и неизвесности. Утолико је свака реч део нечег мучно проживљеног и разломљеног унутар саморазговора и исповести надасве поверене Читаоцу као једином поседнику предмета песничке расправе – коначно и мера за приближно тачним утврђивањем количине исказаног . Пред њим открива шта је све уложено у заједничку читанку и шта је преостало у душевном ситу после дугог самотног сејања. Казује нам : « Не волим када ме прекину / у пола речи / на слог да се сведем / сама не могу / заменимо улоге читаоче « , а одмах затим нуди скицу аса-сведржитеља , који је « зналац и вајар и сликар и песник и сањар / мајстор и оџачар и костимограф / и балетан « , да бисмо на крају сазнали « свет је имао своју слику / он био је странац « . То грађење опозиционе поенте омогућује превасходно способност препознавања непредвидиве улоге песмотвора демистификованог у очима читаочевим на граници повученој између стварности и снености.

      У сваком случају , свођењем читања песничке књиге « Језиком у млеко « , можемо рећи да су песме сабране под заједничким насловом, неодвојиве од раније објављених посебно у књигама

« Како год зажелиш « и « Беоњача Београда « и да је најављивани обрт донео несумњиво значајан стваралачки резултат. То је остварено пре свега помоћу колико инвентара личног живота толико и надличног. Тим поступком , у контексту ововремене поезије , користећи модерне и донекле постмодерне праксе , Мирјана Ковачевић успева да надвлада освојене стилске обрасце и рашири знане поетичке оквире.

6.7.2008.                                                                       Радомир Андрић