можда ова нејасна туга
разреши разрокост душе
можда све нејасно реши мигом
долином обзорја
малени мој
навике сулуде ме разграђују
ништавну са осећајем кривице
кишних облака
тужна сам
да ли је то због магле
или расутог уља сунцокрета
да ли због истине
понављам кривице
малени Велики Оче
тебе се сећам будна
и палим свећу
клечим на коленима
у мени два срца
он неће доћи
вече ћу провести уз тв кутију
мислиће на мене
као на ратног друга
који је грешком нагазио на мину
и расуо се под небом
као слутња.
Мирјана Ковачевић 